POSTATI SLOBODAN

   Ako sam nešto dobro naučila, i ako za nešto mogu da garantujem samom sobom, to je da nas ništa ne ´porobljava´ kao laž. Ljudi, negde podsvesno, znaju da je loše lagati, zato čim slažu osete tu nižu emociju koja im kaže da su uradili nešto pogrešno. Istina je, ipak, da imate izbor. Imate izbor da li će te slagati, ili ne. Nekada mislite da je lakše slagati kako bi ste se ´izvukli´ iz neke situacije, ili kako bi ste izbegli neku situaciju, najčešće vam i ponos ne dozvoljava da kažete istinu. Zatim lažete jer mislite da ćete postići nešto bolje sa time, predstaviti sebe u boljem svetlu, privući drugu osobu, naročito ako je suprotnog pola. Mislite da ćete laganjem dobiti ono šta zaslužujete, jer u današnje vreme ´svi´ lažu. Zanimljivo je kako ste sebe tom frazom fenomenalno opravdali. I ja sam jednom bila u fazonu: ˝Šta me briga, svi lažu za nešto˝. Istina je ipak drugačija. Imate izbor: ili ćete nastaviti tako i zaista ostati okruženi ljudima kao što ste vi - ili ćete izabrati da radite na sebi i osvestite svaki put kada dobijete poriv da slažete. 

   Jako je prosto. Previše energije ulažete u laži ili u te, dobro pripremljene, priče koje su daleko od istine. Više energije vam je za to potrebno nego da uradite 100 čučnjeva. Ovo sam doslovno dokazala na sebi. Umornija sam kada slažem nego posle treninga. Zašto je to tako? Zato što kada slažete celo telo vam bukvalno ´vrišti´, pa će vas neki malo iskusniji, mudriji ljudi lako ´pročitati´ na osnovu neverbalne gestikulacije. Kada slažete, vaš mozak zna da ste uradili nešto loše. Još kad tome dodate i to da svaku laž koju ste izrekli morate da pamtite... Previše energije. Zapitajte se čega se ustvari toliko plašite da morate da lažete? 

   Neki ljudi su se toliko izveštili u lažima da su vremenom potpuno izgubili kompas, pa više nisu ni sami svesni kada izgovore laž, a još manje su sutra svesni toga šta je u stvari prava istina. To stvara velike konfuzije u glavi a nemir u duši. Zato sam i rekla da laž porobljava. Jer jednom izrečena, tera vas da joj se svaki put vraćate. Sve dok je na glas ne priznate.

   Vežbajte vaš um svaki dan. Postanite svesni misli, tako ćete postati i svesni laži, ako već niste. Postanite svesni šta vam ta laž donosi. Vi uvek imate dva izbora: - da slažete i ulažete posle abnormalnu energiju u to, - ili da kažete istinu. Kada izgovorite laž, zapamtite da uvek gubite. Ako ništa, izgubićete mir. Osobe koje imaju potrebu da lažu nikada ne uspevaju u tome da budu srećne, jer tu se javlja i taj strah da će se možda laž razotkriti. Zatim žive u strahu.

   E sada, govoreći istinu nikada nećete izgubiti. Dve stvari mogu da vam se dese. Vašem sagovorniku se možda neće svideti to što mu govorite, i on potom reši da prekine odnos ili komunikaciju sa vama, i to je puno bolje i zdravije nego ga zadržavati lažima, a vi svakako ostajete u miru. Druga stvar koja može da se desi je da vas neko apsolutno razume i zahvali jer ste ga ispoštovali i rekli istinu.

   Uvek zapitajte sebe da li su vam misli, osećanja i dela u skladu, tj. da li radite onako kako se osećate i o čemu razmišljate. Ako je odgovor negativan, pod hitno nešto menjajte, a ako je pozitivan, na sjajnom ste putu. Tako se postaje slobodan čovek. Tako se postaje u skladu sa samim sobom. Izbor je uvek na vama. Budite u miru.

NAJTAMNIJE JE PRE SVITANJA

    Ima tako tih situacija kada pomislite da ne može gore, kada ste očajni, u agoniji... Kada više ne znate šta i kako, kada ste sve probali i jednostavno više ne vidite izlaz. Ima u svemu tome i tih nekih ljudi koji su vam morali pomoći, a nisu. Pa vam je još gore. Ima i toga da vam se sve skupi pa se pitate je li baš moralo sve odjednom, a zatim se setite i one da nesreća nikad ne ide sama. Pa mislite kako ste prokleti, običan baksuz, osuđeni na mučenje ili vas je neko jednostavno omađijao. Svašta padne na pamet u trenucima slabosti i svašta bi ste probali i učinili. Dobra stvar je da ipak možete nešto da učinite.

  Prvi i najvažniji korak, a za većinu i najteži, je prihvatanje situacije i prihvatanje odgovornosti za tu situaciju. Koliko god da je loše, verujte mi, moglo je i gore. A ako nije i na samom ste dnu, opet je dobro, jer sa dna nemate kuda, sem gore. Prihvatite situaciju, ne bežite od nje. Recite sebi: ˝Ok, tu sam gde sam, loše je ali je ovo moja realnost i prihvatam je˝. Tada ste već smanjili otpor i situacija je već puno bolja, iako ne vidite. 

   Sledeće što morate napraviti, sada kada ste prihvatili situaciju, je da preispitate sebe da li ste možda vi doveli sebe tu gde jeste? Razmislite, koliko ste se u zadnje vreme pribojavali ove situacije, koliko ste pričali o njoj, koliko ste kukali, koliko vam je fokus bio na negativnim stvarima? Prestanite to da radite, jer problem i rešenje nikada nisu na istoj ´talasnoj dužini´. Da bi ste našli rešenje, nikada nemojte razmišljati onako kao kada ste upali u problem. Morate se izdići iznad toga. Morate prestati da pričate o problemu a više se skoncentrisati na to kako bi ste se osećali da je taj problem rešen. Čak i ako se situacija ne popravi, bar ćete smanjiti stres, a popraviće se. Znam da vam je teško da mislite lepe misli, ali i ne morate. Dovoljno je za početak da nemate misli. Vežbajte, svaki dan. Tako će vam biti lakše da prepoznate one negativne, ´sklonite´ ih u stranu i učestvujete u onim pozitivnim. Kada to uspete, onda počnite da tražite rešenje, jer će vam tako lakše doći. Ja bih sebi, u teškim situacijama, često govorila: ˝Koliko si ti moćna kad imaš ovakav problem, pa ni to ne može svako˝. I odmah bih se osećala bolje. Bar bih, u početku, na taj način smanjivala fustraciju. Sigurno i vi imate neku svoju rečenicu koja vas diže. Ako je nemate pod hitno je nađite.

   Zadnja stvar koju morate da osvestite je i to da je ova situacija, koja se trenutno dešava, možda došla sa razlogom. Možda, da bi se nešto bolje moglo desiti, morate i ovo doživeti i iz svega nešto naučiti. Najčešće su teške situacije tu da nas nečemu nauče, raščiste nam teren, sklone suvišne ljude i pomognu nam da shvatimo šta zapravo želimo. Upravo zbog toga trebate da je prigrlite. Noć jeste nekada duga i tamna, ali zapamtite da je najtamnije pred svitanje. Nemojte sada da odustanete. Možda je već ujutru baš to jutro. Kada najmanje možete, tada najviše morate.

DOBRI LJUDI - MIT ILI STVARNOST

   Jeste se ikada zapitali da li postoje dobri ljudi? Ko se ovo najčešće pita? Onaj ko ih ne poznaje. A šta je sa vama? Mislite li za sebe da ste loši ili dobri? Ovaj post posvećujem onima koji se pitaju da li dobri ljudi postoje.

   Pre nego što fokus stavimo na te dobre ljude, hajde da nešto uradimo. Sedite i razmislite o sledećem - Kada ste zadnji put poklonili nekome nešto? Pažnju, lepu reč, poljubac, zagrljaj, novac za hranu, odeću, savet... Kada ste prećutali uvredu i progutali kritiku? Kada ste učinili nešto za potpunog stranca koga više nikada nećete videti? Kada ste nahranili gladnog psa na ulici? Kada ste rekli ˝izvini˝ pošto ste uvideli da ste loše postupili? Kada ste nekome rekli ˝volim te˝? Kada ste zadnji put nekoga zaštitili? Kada ste oprostili?

   Ja sam uverena da ste bar nešto od ovoga napravili. Jer, za nekoga, ovo su sitnice. Veliki ljudi postajemo upravo na sitnicama. Znači već ste posebni, već ste dobri. Zašto mislite da treba da ulažete nadljudske napore da bi ste bili dobar čovek? Ne treba. Pustite, ima ko će i to, ali vi ne treba. Vi treba da činite svakodnevne male sitnice, koje su nekome velike. Tako se postaje dobar čovek. A ako postanete dobar čovek, onda više nema potrebe da se pitate da li takvi postoje, jer vi postojite. 

   Dobar čovek se postaje tako što se to jednostavno bude. Nema tu neke filozofije. Samo se svaki dan zapitajte: ˝Da li mogu danas da uradim nešto za nekoga˝? Ako ništa, možete za sebe. Možete da se ne osuđujete, ponižavate... Možete da kažete sebi nešto lepo, uradite za sebe nešto lepo, neku malu stvar. Bilo šta što će vam staviti osmeh na lice. Jer dobri ljudi se po tome poznaju.

   Kada izaberete da budete dobar čovek više se ne pitate da li takvi postoje. Tada znate da u svakome vidite dobrog čoveka, jer svi mi to imamo, ali ono što nemamo je hrabrost. Zato su dobri ljudi diskretni ´mali´ heroji. Oslobodite heroja u sebi, vi to možete!

ZAŠTO SE POSESIVNO VEZUJEMO ZA NEKE LJUDE

   Prvo da razjasnimo nešto, ne vežete se vi za ljude, već za osećaj koji ti ljudi bude u vama. Ja ne verujem u vezivanje, više rezonujem sa uzajamnim davanjem bilo ljubavi, bilo poštovanja, bilo dobrote... Vezati se za nekoga, ja percepiram tako kao da stavljam svoj život u njegove ili njene ruke, a to nikako ne ide samnom. Tako da, morala sam da razjasnim ovaj pojam. Pa, zašto sam onda stavila baš tu reč ´vezati´? Zato što je dosta ljudi koristi, baš u opisivanju odnosa, a da zapravo i ne znaju šta tačno znači. Dakle, niste se vi vezali za osobu već za osećanja.

   Krenimo od početka. Vi upoznate neku osobu, krene interakcija, druženje i posle nekog vremena dođe do onoga ´kliknuli smo´. I to je zaista fenomenalno ukoliko je odnos zasnovan na nesebičnim emocijama (o tome drugi put). Ovde i sada želim da se bavim ljudima koji se posesivno ´vežu´ za nekoga. Kada već imate osobu pored sebe, koja u vama izaziva predivne emocije, pored koje učite, rastete, koja vam imponuje, hvali vas, fokus joj je na vašim vrlinama, neki od vas, u koliko ta osoba to isto pruža i drugima, osete ljubomoru. Znate za onu čuvenu, koju sam puno puta čula da devojka kaže za drugaricu, a školski je primer onoga što želim da objasnim: ˝ali ne možemo i ja i ona da joj budemo najbolje drugarice, ili sam ja ili ona˝, ili kad dečko kaže devojci: ˝ne možeš sa svima da budeš bliska kao samnom˝. Jednostavno želite da budete nešto posebno za tu osobu, samo vi i niko drugi.

   Zašto vam ovo pričam? Zato što, te osobe vas najčešće hvale, veličaju vaše vrline, jer velikim ljudima će uvek fokus biti na vašim vrlinama, o manama pričaju samo neostvareni ljudi. Vi se pored takve osobe osećate sjajno, rastete, neretko vam i ego raste, postajete bitni sami sebi. Moje pitanje je - Zašto ste dozvolili sebi da se zahvaljujući drugome osetite bitnim? I čim taj neko to isto počne i drugome da pruža vi podsvesno pomislite kako niste posebni toj osobi (a samim tim ni sebi) već kako je ta osoba dvolična i, sad ono čuveno - ´uvlači´ se svima. I tu počinje da se javlja to negativno osećanje. Ovo je klasičan primer manjka samopouzdanja. Sebi niste bitni i treba vam neko drugi ko će da vam potvrdi vašu vrednost. Vi se vežete za to ´moćno´ osećanje i ne možete da prihvatite, tačnije vaš ego ne može da podnese kada ta osoba isto to i drugima pruži. Ja bih se tu fokusirala na sebe, kao što i jesam jednom davno kada sam prepoznala ovo kod sebe. Jer niko drugi vama ne izaziva osećanja do vi sami sebi. Razmislila bih ko ili šta je meni toliko srozao samopouzdanje i ubedio me da nisam posebna pa mi treba drugi da mi to potvrdi ili govori. Zapitajte se to, jer zaista je sve u vama.

   Ono što ja mogu da vam kažem jeste da zaista, puno vredite. Da ste fenomenalni, predivni i ponavljaću ovo ako treba u svakom postu jer mi je zaista bitno da se što veći broj ljudi okrene sebi, nauči od sebe i shvati koliko smo mi savršeni baš ovako ´nesavršeni´. Ako je potrebno po ceo dan sebi ponavljajte da vredite. Ne dozvolite da vam neko na bilo koji način umanji vrednost. Samo govorite da ste neverovatni, sve dok ne poverujete u to kao što ste nekada poverovali da niste. I zapamtite da ljudski um poveruje u sve što se puno puta ponovi.

NAJVEĆA ZABLUDA O SREĆI

   Pre par godina sam konstantno svedočila jednim te istim izjavama ljudi. Njihovim istinama koje su vrlo brzo postale i moja istina. Jer, znate onu, kako veruješ tako ti je. Puno puta bih od drugarica čula da im treba momak da bi bile srećne. Od drugova isto. Kako im treba devojka da im se sve posložilo u životu. Imala sam i drugaricu koja bi često znala reći da hoće muža i dete da bi bila ispunjena. Često je govorila da joj je bez toga život odvratan. I onda sam shvatila da i ja zapravo mislim isto. Jer, to i jeste bila moja realnost. Život je upravo onakav kakve su ti misli.

   I onda u jednom trenu staneš i razmisliš. Znači, meni treba neko da bih ja bila srećna? A šta ako je suđeno da TAJ neko nikada, u celom mom životu, ne dođe? Znači onda nikada neću biti srećna? Jel shvatate šta mi sebi radimo? Mi svesno stavljamo našu sreću u tuđe ruke. -Kad budem imala dečka, biću srećna. -Kad budem imala posao svojih snova, biću srećna. -Kad budem isplatila sve račune, biću srećna. -Kad položim sve ispite, biću srećna. -Kad isplatim kredit, biću srećna. -Kad vratim sve dugove, biću srećna...... A šta ako to ´Kad´ nikada ne dođe? Znači nikada nećemo biti srećni? Pa jel vi stvarno mislite da je u tome smisao života? Ne znam za vas ali meni se zavrti u glavi od ovolikih ´Kad´. To su iluzije kojim mi zavaravamo sebe. Mislimo da nam je nešto drugo potrebno da bi smo bili srećni. E pa imam jedno otkriće za vas. Ne treba vam ništa osim vas samih. Vaša sreća je samo vaša. Pa zašto je onda stavljate u tuđe ruke? Vi ste dobili rođenjem moć izbora. Vi birate da li ćete biti srećni. Vi birate da li će vaša sreća zavisiti od vas ili od drugih. Tek kada naučite biti srećni sami sa sobom, tek tada ćete dobiti i ono sa čime mislite da bi ste bili srećni. 

   Razmislite malo, koliko ima, po vama, ´savršenih´ veza. Znate nekoga i mislite kako ima savršenog i predivnog partnera, a nije srećan. Pa vam ništa nije jasno. Ili znate nekoga ko ima gomilu para, a nije srćan. Pa vam opet nije jasno kako. Zatim znate nekoga ko ima, za vas, idealan posao, i opet nije srećan... Imate milion takvih primera što vam i dokazuje upravo to da je sreća naš izbor koji ne sme da zavisi od drugih ljudi ili od materijalnih stvari.

   E sad, za kraj želim da vam kažem nešto. Ako ne znate kako da budete srećni, jer vam je trenutna situacija teška, igrajte se. Tako sam i ja počela. U početku sam se igrala sama sa sobom tako što bih se probudila i rekla: ˝Danas ću samo da se fokusiram na lepe stvari˝. To bi prvo bile banalne stvari. Fokusirala bih se na lep dan i samo o tome razmišljala, ili na to kako mi je danas kosa lepa, ili kako sam srela dragu prijateljicu, ili bih mazila psa... Dešavalo mi se npr. (dok sam bila bolesna) da imam strašne bolove, tad bih sreću nalazila u tome što nisam na fakultetu već su me bolovi zatekli kod kuće pa mogu da legnem, ili bih zamislila kako se moj organizam isceljuje upravo dok trpim bolove. Uporno sam se trudila da nađem bar mali razlog koji će mi promeniti fokus sa negativnog na pozitivno, i vremenom  je sve postalo lakše. 

   Vremenom se naviknete da više uočavate lepe stvari, a manje negativne. Više uživate u Suncu, a manje se nervirate što ćete možda od istog izgoreti. Jače ostetite kišu, a manje se brinete oko toga koliko ćete pokisnuti. Glasnije se smejete, a manje obraćate pažnju da li to nekome smeta, smeh nikome ne bi trebalo da smeta. Lepše volite bliske ljude, a manje se brinete šta o tome drugi misle. I onog trenutka kada shvatite na čemu sve imate da zahvalite Bogu, shvatite upravo to da vam za sreću niko ne treba, i tad dobijete sve ono što ste mislili da vam treba. Samo vežbajte. Vežba čini čuda!

ONO ŠTO SE NE VIDI OČIMA

   Pišem ovaj post kasno uveče. Pokušala sam da mu se oduprem i sačekam do sutra ali ne vredi. Nalet inspiracije. Verovatno ću ga sutra objaviti. Posvećujem ga, pre svega, svim vernicima, misleći na ljude koji veruju u ljubav, kojim god imenom je zvali (Bog, Alah, Buda, Svemir...). Meni je nevažno.

   Da li ste nekada pitali ljude, random, veruju li u čuda? Ja jesam, i dobijala sam zanimljive odgovore. Samo mi je nekolicina odgovorila potvrdno i ta nekolicina su uglavnom bili stariji, mudriji ljudi, dok su mi se mlađe generacije u principu izrugavale i davale duhovite i dovitljive odgovore. Zašto je to tako? Zašto više u čuda ne verujemo a u Boga samo kad naiđu praznici i kada nas 'muka natera'? 

   Boga smo percipirali kao nekog starog čiku koji sedi gore na oblaku, kažnjava nas kad smo nevaljali i kome se obraćamo samo kad nam je teško. A ako nam kojim slučajem ne pomogne i ne učini čudo, onda kažemo da On i ne postoji. 

   Mi čudo i Boga želimo da vidimo i tu je naš problem. A Bog je mnogo više od toga. Mi želimo da vidimo a naš vid je ograničen. Naš vid je samo jedna senzacija. Zaboravljamo da se Bog oseća dušom, kao što osećate ljubav prema majci, ocu, bratu, detetu, mužu, ženi... A vidite li tu ljubav? Bog se diše. Kao što dišete vazduh, punim plućima, bez koga ne možete ni minut. Koji hrani vaše ćelije, vaš organizam, koji vas drži u životu. A vidite li vazduh? Bog se miriše. Kao što mirišete cveće. Nema ko ne voli miris cveća. Miris detinjstva, kada pomirišete neku staru stvar koja u vama izazove stare, predivne emocije i podseti na lepo detinjstvo ili neku lepu uspomenu. A vidite li te mirise? Bog je dodir. Kada dotaknete nečiju dušu, srce, život lepom rečju, zagrljajem, poljupcem... A vidite li taj dodir? Bog je toplota. Kada vas Sunce ogreje posle duge i hladne zime. A vidite li tu toplotu? 

   Pogrešno ljudi doživljavaju Boga tražeći da vide dokaz. Može se, naravno, i videti, ko zna da gleda, ali se pre svega oseća. On je svuda. Ako baš želite da vidite, onda gledajte očima duše. Kada to shvatite, neće vam više trebati nikakav dokaz. A ako ne shvatate, nećete Ga videti sve i da vam lično siđe sa tog oblaka i predstavi vam se. Bog nije taj čika sa dugom belom bradom, već ljubav. A sve dok možete da osetite ljubav prema nekome ne treba vam čudo. Jer, ljubav je čudo!

NAJLEPŠE MESTO NA SVETU

   Ako ste mislili da ću da pišem o nekim egzotičnim, tropskim destinacijama, varate se. Zapravo, mogli bi ste da ostanete čak i razočarani mojim odgovorom, ali ću se potruditi da ga obrazložim.

   Zaista, kada se ljudima traži da daju odgovor na pitanje ´koje je najlepše mesto na svetu´ svi imaju manje - više slične asocijacije, i to je ok. Meni je pre nekog vremena bio odgovor isti. Plaža u Grčkoj, more, ležaljke, turisti... Sve je to lepo i prihvatljivo ali ne možemo, osim ako ne živite na primorju, 10 puta godišnje letovati. Retki to sebi mogu da priušte, ili ukoliko im to posao nalaže, ali to je sad već pitanje idealnog posla a ne ove teme. A naše najlepše mesto bi trebalo stalno da nam bude dostupno.

   Jeste li primetili da stalno kasnite, nemate vremena, uvek negde žurite, hteli bi ste svašta nešto da uradite ali prosto nemate kada? Kako vas dobro razumem. I ja sam tako jednom, lupala na sve strane i nigde nisam stizala. A i ako bi stigla za vikend, vreme bi mi prosto ´iscurelo´. Izgubi se a da i nemam pojma kako. Sad se vi verovatno pitate kakve ovo veze ima sa temom. Ima. Samo malo strpljenja.

   Jeste li zapitali sebe, kada ste se poslednji put dobro odmorili i opustili? Potpuno i duboko, bez problema i obaveza. Ako niste, zapitajte se sada. Ne možete uopšte da se setite? Znate zašto? Zato što obaveze, kašnjenje, brige i td. prvenstveno polaze iz glave a zatim se sele u našu stvarnost. Dešava vam se sve ono o čemu zatrpavate vaš um. Previše mislite kako nećete stići sve, kako kasnite, kako imate previše posla, briga, kako vam se sve nagomilalo i to je zaista tako. Ako je vaš odgovor na dosadašnji teks: ˝ali to je zaista tako˝, još jednom potvrđujete moju teoriju. Verujem vam. Ali ako vam nije dobro tako, zašto prosto nešto ne promenite? Za početak prestanite da kukate i da na sve strane pričate o svemu tome. Složićete se da prosto nema prijateljice ili prijatelja kome to bar dva - tri puta ne pomenete. Zatim jednostavno prekinite začarani krug. Neće se svet srušiti ako na 15 min sednete na mirno mesto i prosto postojite. Ako je vaš, sad već unapred spremljen, odgovor: ˝nemam ni 5 a kamo li 15 min˝, onda ustanite 15 min ranije. Jednostavno, tih 15min samo dišite i ništa više. Teško? Naravno da je teško, jer ćete postati svesni koliko ste vaš mozak programirali da izbacuje gomilu nepotrebnih misli. U početku samo budite svesni tih misli i dišite duboko. Vremenom će vaš um postajati sve manje i manje zatrpan mislima. To su fenomenalne mentalne vežbe koje oslobađaju od stresa i frustracija. Trudite se da šta god radite budete maksimalno usredsređeni na to. 

   Vi, brinući o svemu i svačemu uskačete u budućnost. Pravite u glavi scenarija budućnosti koja bi možda mogla da se dese a i ne mora da znači. Ma i Hičkok bi vam pozavideo. Ali zaboravljate jedno! Budućnost ne postoji. Ili vrlo često proživljavate neprijatne, ružne ili teške situacije koje su se već desile. Opet novo otkriće za vas - ni prošlost ne postoji, osim ako je vi neprestano oživljavate vašim mislima a već sam dala vežbicu kako da ih kontrolišete. Shvatite jedno, vi ne posedujete ni prošlost ni budućnost, ni materijalno a ni druge ljude, sve što vi imate je SADA I OVDE. Kada budete naučili da se maksimalno usredsredite na sada i ovde, tada ćete svesno dopuštati i otpuštati stres, mržnju, bes, ljubav, odmor, relaksaciju... Nemojte da bežite u prošlost, kakva god da je, neće vam doneti apsolutno ništa. Ne bežite ni u, u vašoj glavi iskreirane, brige, ni u beskrajno maštanje o nekoj drugoj realnosti jer vam se trenutna ne sviđa. Neće vam biti bolje, samo ćete postajati sve frustriraniji i nezadovoljniji. To će tako biti gde god da se nalazite i koliko god para da imate odnosno nemate. Možete posećivati najlepša mesta na planeti ali ako niste sada i ovde prisutni, nikada ničim nećete biti u potpunosti zadovoljni. Zato prigrlite vašu realnost, kakva god da je, ako je teška nekome na ovoj planeti je i gore. 

   Kada jednom počnete da živite u sadašnjosti svim svojim umom, telom i duhom, shvatićete da je to zaista najlepše mesto na svetu. Moje sada i ovde je jedino mesto na kome bih ovog trena istinski želela da budem jer sam ga s ljubavlju prigrlila.

MI SMO ONO ŠTO VIDIMO U DRUGIMA

    Iskreno, imala sam na umu drugu temu o kojoj sam htela pisati ali mi se ova sama nametnula. Mislim da je ovo nešto na šta svi mi treba da obratimo pažnju, ukoliko istinski radimo na sebi. Moram odmah na početku da napomenem da ovome ne prilazite površno, već zađite duboko u suštinu da bi ste sasvim shvatili.

   Naime, zašto smo mi, uvek, ono što vidimo u drugome i šta to znači? Ja volim da ovu činjenicu, jer ona je zaista činjenica, nazovem ´efekat ogledala´. Možda se to i zove tako, nisam sigurna, ali to i nije bitno. Poenta je da nikad u drugome, ma ko on bio, ne možemo videti nešto što već nemamo u sebi. Pokušaću ovo da objasnim primerom koji me je i inspirisao na post.

   Pre par dana sam trebala da dam novac za kiriju. I kako gazdarica nije mogla da dođe, poslala je ćerku. Govorim o starijoj gospođi, u srednjim godinama. Ona je došla, razmenile smo par kulturnih reči gde sam joj ja dala novac i to je to. Ceo razgovor nije trajao ni 5min, od kojih sam ja tri puta ponovila jednu istu, banalnu, rečenicu jer me gospođa nije čula dobro. E sad, pre nego što pređem na stvar, moram, radi lakšeg razumevanja, da objasnim jednu crtu mog karaktera. Ja sam jako praktična osoba. Nisam neki tip koji voli da se preterano intimizira, pogotovo sa ljudima koje viđate jednom u mesec dana i sa kojima ste na ćao-ćao. Volim da kažem šta imam i završim temu, bez uvijanja i sl. Verovatno me zbog toga mnogi smatraju za nadmenu pa sam tako i ovoga puta popila strašne kritike. Stvar je u tome da me je danas majka pitala zašto sam bila ´bezobrazna´i ´drska´ (i još mnogo sočnih opisnih prideva) prema gazdaričinoj ćerci, na šta sam ja ostala u šoku. Mislim se: ˝kako brate, kad, šta˝? Ono, ništa mi nije jasno o čemu žena priča. Posle tog prvog šoka kažem ja sebi: ˝ma šta sad, pa ne mogu ja birati reči i uništavati svoj mozak mislima da li ću se nekome svideti˝. I tu ja opet, po hiljaditi put dobijem potvrdu da zaista koliko god se vi trudili biti ok prema drugima, oni će vas uvek videti onako kakvi su oni. Još jedan, odličan primer je taj gde sam JA uvek u svakome videla osobu koja daje lažna obećanja, dok nisam osvestila da sam JA upravo takva. 

   Poenta ove moje priče je da nikad ne krivite sebe kada u drugima vidite nešto loše i ne krijete se iza one čuvene (svi su ovo bar 1 izjavili): ˝ali on/ona je prosto takav/a, to je FAKT˝. Ne, nije fakt. Ta osoba je takva jer ste je VI izabrali videti takvu, a sve dok se budete krili iza te fraze nećete se maći sa mesta. Sledeći put, umesto što nekoga etiketirate kao: drsku, bezobraznu, iskompleksiranu, nadmenu, lažljivu, itd. zapitajte se da li baš vi imate negde duboko u sebi te osobine. Mene je ova vežba toliko osvestila da radim na sebi. Toliko sam svojih loših uverenja, osobina i predrasuda ovako ´izlečila´. Zauzdajte malo ego sledeći put kad dobijete poriv da po nekome ´opletete´, i preispitajte sebe. Iskoristite to da učite od sebe. Tako rastete i baš tako se postaju oni neverovatni i veliki ljudi za koje kažete da su harizmatični i uspešni. Uspešan čovek uči iz svojih grešaka, nije mu fokus na tuđim.

   Ostavite druge da budu onakvi kakvi su i okrenite se sebi i razmislite kakvi ste vi zapravo. Znam da ovo sve nije prijatno čuti, ni meni nije bilo jednom davno. Ali, zaista, sad ne bih vodila srećan i ispunjen život da nisam ovo jednom osvestila, prihvatila (najteži korak) i svesno promenila.

   Za kraj, želim vam da takođe osvestite kako vam nije potrebno da spustite drugog nekim ´ali zaista je tako´ komentarom, već da shvatite da ste i bez toga fenomenalni.